Ko zna što je to dobro… Iskusni poznavaoci života reći će da je ova, na prvi pogled možda izlizana floskula – toliko lekovita da bi je, umesto analgetika, trebalo prepisivati bez recepta i uzimati našte srca, triput na dan, pre jela. Kažu da se terapijske doze leka dobro podnose i da su mogući neželjeni efekti u vidu nesanice, lupanja srca, otežanog disanja – veoma retki.
I zaista, ko zna zašto je to dobro, je idealna za terapiju akutnog, umerenog bola, kad ništa drugo ne pomaže, i kada i sav razum i logika zakažu. Jer čovek ne zna toliko toga a hoće u svemu da nađe uzrok. I samo prevrće po glavi i misli “a što baš meni i što baš sad…?“.
Ko zna zašto je to dobro – od davnina je često korišćena od strane starije populacije, a naročito baba – budući da su babe neiscrpan izvor svakojakog znanja i mudrosti. Međutim, kod mlađih se ubeđenje da nije svako zlo za zlo – malo teže prima. Mladost teže veruje. Naročito kad im “to nešto“, šta god to bilo – na neki način pokvari planove.
Sećam se da se i meni, nekada davno, u to doba neiskusnoj, ova rečenica činila krajnje besmislenom. Šta kao, sve je propalo, al’ ko zna zašto je to dobro?! A kod nas se u kući, oduvek obilato koristila. Kad se recimo nešto razbije ili pokvari samo od sebe, ili kad se prosto desi nešto loše, a da pritom nema krivca u koga se može upreti prstom, nije nam bilo druge nego da se, uz dubok uzdah, zapitamo – ko zna zašto je to dobro.
Ok, niko nikad nije mogao ni da nasluti zašto je to “nešto“ bilo dobro, ali je bivalo lakše kad se izgovori. Na trenutak se i taj ishod, činio manje strašan i crn. Na trenutak, čovek bi poverovao u ravnotežu i ono da iza svake kiše dolazi sunce, i da je mrak najcrnji pred svitanje, te da će jednog dana svakako biti bolje i da ćemo možda biti i nagrađeni za sve nedaće koje su nas snašle. Da će se jednog dana onaj pravični tas izjednačiti a neki bolja vrata pred nama otvoriti kao kakva velika, lepa, krasnopisom ispisana knjiga.
Do tada, nije nam preostajalo ništa drugo nego da, tako “maleni ispod zvijezda“ i nesposobni da sagledamo posledice – prebiramo po sećanju, da li smo se kome zamerili, kad nas tako sve “stiže“, da li smo dovoljno verovali, da li smo kome učinili štagod zlo, da se prisećamo šta smo sanjali prethodne noći i je li bilo kakvih znakova na koje smo se mogli osloniti, da opravdamo svoju nemoć i da odaberemo da li će ona čaša pred nama biti do pola puna ili od pola prazna.
Jer, kada stvari krenu loše, a izbor se naprasno suzi, nikome nije lako. Ali čovek može da, makar i kroz bolna iskustva uči, preispituje se, menja se, raste i sazreva. Vreme će pokazati da li je ono što je na početku delovalo kao strašno, loše, bolno i nedokučivo bilo nešto što se naprosto moralo desiti da bi se došlo do one druge, bolje strane.
Setite se toga ako upravo prolazite kroz neke svoje “sušne dane“ ili godine. Ako ste upravo ostali bez posla, iza sebe ostavili brak, suočavate se s nečim strašnim, lošim, na prvi pogled nepobedivim, većim od vas samih… Šta god bilo, imajte pored sebe nekog (po pravilu starijeg) ko će, kao iz rukava, sipati svekolike životne mudrosti. Kako novčić uvek ima dve strane. Ili kako se kolo sreće okreće. Kako ničija nije do zore… Repertoar je nepresušan, a ako baš i ponestane inspiracije – uvek se možete uhvatiti za ono da se dobro dobrim vraća, da neko to gore vidi sve, da će vreme na kraju pokazati i tako dalje i tako redom. Živeli..!
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar