Vidimo li se, veštice..?

Vidimo li se, veštice..?

Godinu dana nakon što je napunila četrdeset, Meril Strip su bile ponuđene tri uloge. U sve tri – trebalo je da igra vešticu. Rečeno joj je da je za ostale uloge – naprosto prestara.

Ok, nije tajna da starimo svi, hteli ne hteli. Čak i predivna Meril. Neko manje, neko više, jedni brže, drugi sporije. I nije najgore to što u jednom trenutku shvatiš da ti više nije dvadeset i pet, da imaš decu čiji se broj obuće polako bliži broju tvojih godina. Nije najgore ni što počinje da te boli i ono što do juče nisi znala da imaš. Ni što gravitacija čini svoje.

Većina žena nađe načina da se izbori – i sa podočnjacima, i sa usporenim ili ubrzanim štitnjačama, i sa neredovnim ciklusima, otečenim nogama, sedim vlasima, pojačanom maljavošću, nesanicom i valunzima. Ono sa čime ne umemo da se izborimo je činjenica da nakon četrdeset i pete postajemo nevidljive. A to je gore od najgoreg valunga.

Jer lako ćemo s tim brkovima – to se da srediti. Lako ćemo i s tim nesanicama. Ali šta raditi kada društvo počne da te ignoriše..? Ne mislim pritom na prijateljice istih godina ili rodbinu. Mislim na društvo u globalu koje sve češće okreće glavu od žena u “izvesnom dobu“, uprkos iskustvu koje imaju..? Zašto se ovaj svet pravi da ne postojimo? Zašto nas izbegava samo zbog činjenice da smo prešle četredesetu..? I je li to jedini argument – čak iako imamo šta da ponudimo? A svakako da imamo.

Probajte da se udate s četrdeset i pet. Teško, a…? Probajte da nađete novi posao s četrdeset i pet..? Malo teže. Probajte da se izborite za slobodno mesto u gradskom prevozu. Pronađete u radnji stvar koja vas zanima..? Rezervišete sto u restoranu…? Da izgledate kao ona sa tevea, iako ste išle skupa u gimnaziju…? Pronađite dobar film koji govori o životu žene u pedesetim? Knjigu..? Bilo kakvo štivo koje se obraća ženi u menopauzi, a da ne pokušava da napravi od nje znojavu histeričnu neman…? Ne možete da se setite? Znam, ni ja.

Pa, s četrdeset i pet sve nekako ide teže. I velika većina žena ne može da ne oseti to o čemu vam pričam – da ih niko ne uzima za ozbiljno. Ni konobar, ni prodavačica, ni onaj klinja sa slušalicama u ušima kome ne pada na pamet da ustane u prevozu. Kao da se ceo svet najednom trudi da nas gurne u poslednju klupu. Mislim, kad smo već čvrsto rešile da ne pobegnemo s časa.

Kao da nije dovoljno to što same sebe već preispitujemo – jesmo li uradile sve što je bilo do nas, jesmo li mogle više, bolje, da li smo dobre majke, žene, koleginice… da li smo mogle više da postignemo, napredujemo, zaradimo…? Da li bi nam ovaj svet oprostio da smo više radile na sebi?
Ne bi. Možda bismo eventualno uspele da odložimo tu svoju nevidljivost za koju godinu i to bi bilo to. Kraj priče.

Ali dobro. Očekivati od sveta da se promeni zbog nas – malo je previše. Naročito u situaciji kada imamo mnogo ugroženije kategorije od žena od 45 plus, i kada magični štapić ne postoji. Svako se od nas bori za svoju čaroliju. I svako bira svoje uloge. Na nama je da izaberemo da li ćemo biti majka, žena, baka, žena od karijere ili ništa od navedenog.

Šta god da odaberemo – na nama je da podržimo jedna drugu. Da razumemo jedna drugu. Da pokušamo da naslutimo kako je onim starijima od nas. Da budemo vidljive golim okom. Upečatljive. Svoje. Iskusne. Dobronamerne, na kraju krajeva.

A veštice..? Pa, veštice možemo da budemo i kasnije.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels

Možda će Vam se svideti

1 Komentar

Postavi komentar