– Opusti se.
– Opuštena sam.
– Nisi.
– Jesam.
– Nisi, nisi. Znam te ja. Uostalom, kada si uopšte, zadnji put, zaspala u jednom gradu i probudila se u drugom…?
– Ne sećam se. Ne volim da spavam u vožnji.
– Voliš da spavaš u vožnji. Ali brineš na šta ćeš ličiti tako klimave glave, otvorenih usta i balava.
– Ja ne balavim, nikad ne balavim.
– Dobro. Ako će tebi biti lakše – ne balaviš. Ali brineš. Previše. Brineš da će ti neko ukrasti tašnu. Da će ti je oteti na sred ulice, tek tako. Sa svim tvojim sitnicama. Dragocenostima i glupostima od kojih se ne odvajaš. Sa slikama koje nikom ne pokazuješ. Malom beležnicom u koju upisuješ važne datume i kalorije. Sa dvadeset evra ušivenih u postavu.
– Pedeset.
– Bravo! Uvek tako na oprezu – od života, od smrti, od svega. I ta tvoja čista potkošulja nije ništa drugo do strah da bi te mogao udariti auto. A udarene obično voze u hitnu i tamo ih skidaju. Do gole kože. O, da….A, znaš, ljudi umiru svaki dan. Nesreće se dešavaju. Ne možeš da preduhitriš sve. Ne možeš da preduhitriš život. Opusti se.
– Opuštena sam.
– Nisi.
– Jesam.
– Nisi. Ti si uvek u grču. Na mrtvoj straži. Utrenirana da vešto izbegneš sva ona sitna zadovoljstva, prilike u kojima te mogu uhvatiti nespremnu. Masaža..? Mmmm, dobro zvuči. Ali prepustiti se nekom, potpuno nepoznatom. Skinuti se do gole kože..? O, da. O, ne. Uostalom, zašto nikada ne ideš kod frizera? Zašto se večito farbaš sama? Zašto ne podnosiš čavrljanje..? Zašto te ne zanima šta je tvoja frizerka u podznaku..? I šta joj je u sedmoj kući..? I gde je bila na moru prošle godine..? Gde će ići sledeće..?
– Nikada nisam rekla da me ne zanima.
– Nisi. Suviše si fina za to. Samo pranje, bez feniranja, žurim. U prevodu – ne zanima me. A tu su i praktični razlozi da sve uradiš sama… Uštedećeš neki dinar. A i nikome nećeš morati da objašnjavaš šta želiš. Nadasve praktična – u pokušaju da izbegneš taj život. Sama si sopstveni statista i kaskader u opasnim scenama. Onaj koga podmećeš u neprijatne razgovore, mučne situacije, u mračne podzemne prolaze, među gomile ljudi, nedeljne ručkove…
– Ne znam o čemu pričaš… ja sam…
– Nestrpljiva..? Teško ti je da sediš na jednom mestu? Teško ti je da čekaš? Ne misliš ni na šta? Ti zapravo ne umeš da ne misliš ni na šta. Ti ne umeš da ne ideš nikuda. Ne umeš da hodaš polako. Jer uvek bežiš od sebe. Od misli koje se talože poput kalcijuma u kostima. Opterećujućih misli… Misli iz nehata… Hipoteka… Rak… Otkaz… Nestajanje… Prestajanje… Penzija… Privatni osiguravajući fond… Polisa… Starost…Otac…Majka.. Skupa struja… Jeftina struja… Pa opet hipoteka. I opet neka promena nevidljiva golim okom, ali svakako prisutna na snimku ili kakav alchajmer ili bilo šta što će te odvojiti od svoje ušuškane, udobne sigurnosti… Hej, opusti se. Nije ovaj život nekakav ostavinski postupak. Nisi ti nužni naslednik nečijih tuđih strahova, predrasuda, ubeđenja, nadanja… Opusti se. Bar jednom. Mani se protokola. Molim te.
– Evo…opuštena sam.
– Jesi.
– Nisam.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar