Postoje tako neke ugrožene vrste koje uspevaju samo u specijalnim uslovima i u posebnim staništima. Vrste koje ne opstaju u zagađenom okruženju i na surove uslove života reaguju tako što izumiru. Ili se povlače. Kao kaspijski tuljan, na primer. Ili Sumatranski tigar. Ili eto, recimo – čovek.
Ne znam da li ste primetili, ali postoji jedna retka vrsta ljudi koji se od drugih sisara razlikuju po svojoj osetljivosti. Iako potekli od istog pretka, istog homo sapiensa, nisu nimalo nalik ostalim debelokošcima i gmazovima na ovom svetu.
I nije im lako. Ali su nam, danas kada grubimo i trnemo brže nego ikada, jako potrebni. Upravo ti i takvi. Oni koje nazivate “preosetljivima“. Oni u koje upirete prstom i govorite kako “sve shvataju lično“. Oni koji se lako rasplaču i koji kroz ovaj život ne hodaju, već nekako lebde i trepere.
Budite pažljivi. Prema onima koji osećaju sve. Prema onima koji imaju neki urođen Gajgerov brojač, onima koji nepogrešivo detektuju svaku pa i najmanju radijaciju i zlo. Onim, pomalo naivnim i lakovernim koji iskreno brinu o drugima.
Budite pažljivi jer oni samo pokušavaju da vide dobro u vama. Oni vide dalje i čuju više. I zato tako burno reaguju na svet oko sebe. Oni saosećaju sa svima. Nose svačiji teret. Njih zaista boli glava od razmišljanja. I želudac im se grči na pomen nepravde. Zato ne mogu da gledaju filmove s tužnim krajem. Zato nikada nisu pročitali Karenjinu. Zato nekada jedu previše. Ili premalo. Zato su ponekad u stanju da spavaju danima. Ili da ne spavaju uopšte.
I ne zamerajte im što se “ne druže više“. I što se retko viđaju u grupama. Oni naprosto ne vole da se kreću u krdima, jatima, hordama. Oni uživaju u samoći. Ne vole da budu posmatrani. I svaku odluku odvažu više puta. Teško im je da se odluče čak i kada znaju da ni jedan izbor neće biti pogrešan. Sebi ne praštaju greške.Teško podnose kritike. I žele da udovolje svakome.
Detaljni su. Obraćaju pažnju na sitnice. Ući će u sobu i odmah primetiti novu figuricu od žada. I vaše nove cipele. Ili ruž. Osetiće i vremenske promene daleko pre ostalih. Razmišljaće više od drugih.
Plašiće se više od drugih. Verovatno više i bolovati. Biće osetljivi na zvuke. Škripu vrata. Lakše će zaplakati. Biće jako jako prijatni i učtivi. I nikad vas neće uvrediti.
Zato ih nemojte odbijati od sebe. Ne sudite im. I nemojte na njima trenirati strogoću. Ne vičite na njih, nikada. Nemojte im govoriti kako su drugi bolji. I ne govorite im kako su slabi. Ili preosetljivi. Kako moraju da očvrsnu. Ne moraju. Ako ikada očvrsnu, znaćete da ste ubili ono najbolje u njima. Da nemaju snage da se bore sa gorima od sebe.
Molim vas, shvatite ih lično. Najličnije moguće. Inače će vam otići. Kad shvate da ne mogu više da čekaju da ih potapšete po ramenu. Da kažete da vam znače. Da su vam potrebni. Da su vam dovoljni. Da pripadaju.
Molim vas, pričajte s njima. I ako ste umorni, iako vam nije dan. Posvetite im minut, dva, pet. Pružite im taj preko potrebni osećaj sigurnosti. I ne pitajte ih zbog čega se tako često povlače u neke svoje svetove, svoje kišne šume. I zašto im treba vremena da svare svaki pogled, svaku izgovorenu reč. I sve ono prećutano. Jer, oni bukvalno žive od ljubavi.
Zato ih volite, beskrajno, bezuslovno, mnogo. Volite ih do kraja sveta i nazad. Inače će nam izumreti.
Brže nego kaspijski tuljani.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar