Ne znam zašto sam se baš Mare setila dok sam stajala pre neki dan u prodavnici i studirala popriličan asortiman kupovnih džemova, ali – setila sam se, kao što je se setim svaki put kad u meni proradi domaćica.
Pričala mi baba jednom da je ta Mara celog života samo na sebe mislila, pa povazdan gledala gde će da ide i kako da se provede. Crtala je Mara ugljenom pozadi onu crtu na čarapi i usne karminisala nekim papirom u boji, pa išla svako veče na ples u mesnu zajednicu a decu ostavljala staroj majci na čuvanje. I sve je pare što zaradi davala šnajderkama i za frizuru. Mini val prva u selu imala. Ništa pod milim bogom Mara nije znala po kući da uradi k’o da je u obe ruke sakata. A jela je i kupovni sir jer joj je onaj od njenih krava smrdeo. Elem, posle kad je Mara ostarila, a deca se razbežala kud koje, nije imala nikoga ni čašu vode da joj pruži, a kamoli lepu reč da kaže.
Biće da su babine priče na mene ostavile neizbrisiv trag budući da mi se u jednom trenutku učinilo da je čujem kako mi diše za vrat i prekoreva što, pored dve zdrave i prave ruke, sram me i stid bilo, gledam u one kupovne džemove. No, kako gledanje ne košta ništa – ja nastavih da gledam.
Džem od šljiva preskočih iako u potaji uživam kad naiđem na onako celu uvrcanu šljivu u pekmezu. U onaj od šipurka se zagledah s nostalgijom. Teško da mogu ikome da objasnim, a još manje usadim tu ljubav prema sitnom i neuglednom plodu biljke iz porodice ruža. A onda dođoh do onog od jagoda. Najboljeg i najskupljeg. Pa pomislih kako ne može biti da tegla od nepunih sedamsto grama košta kao tri kile jagoda na pijaci. Mislim – jagode su jagode a kupovno je kupovno. I to razmišljanje potraja jedan dobar sekund. I još jedan. I onda se, onako prazne korpe, i podvijena repa, uputih ka kasi. Što će reći – baba, pobedila si.
I tako, vođena čistim majčinskim instinktom – donesoh kući gajbicu jagoda. Sto pedeset dinara kilo. Domaćih. Neprskanih. Nedovoljno fotogeničnih za kakvu čestitu objavu na instagramu, ali sasvim solidnih za džem, sok ili bilo kakav drugi pokušaj da se ovih dana dobro plasiram na listi majki i domaćica.
Jer, šta drugo činiti kada si na odmoru, a sezona jagoda u punom jeku, nego napraviti džem? Pravi, domaći džem, bez aditiva, konzervansa i želatina. Uostalom, kakva su da su, moja deca ipak zaslužuju nešto bolje od ostataka voćne kaše pomešane sa ligamentima nekog govečeta. Ok, možda nisam moja baba, ali nisam baš ni Mara.
Sve u svemu – reših da se dam na posao. Ali kako..?! Nemam smederevac ni šerpu od dvadeset kila, nemam arsenal od pet vrsta voća i dvocifren broj tegli koje čekaju da se napune. Nemam dvorište, letnju kujnu ni česmu napolju. Moja kuhinja je dva sa dva. Moj špajz – mesto za odlaganje svega osim tegli s džemom. Nemam čak ni onu umrljanu svesku tvrdih korica s receptima koje poštene žene jedne drugima ostavljaju u nasleđe. Nemam mušemu na cvetove, vanglu na tufne, kecelju sam imala ali ne znam gde mi je. Dakle, nemam ništa.
Ne može biti tako teško, pomislih. A nešto sam i po sećanju, zapamtila. Pa tako – pamtim da se voće pere, čisti od peteljki i slaže u šerpu po principu red jagoda, red šećera. I pamtim da se posle džem dugo kuva na umerenoj vatri, još duže meša i da se ona pena koja se formira na vrhu – uklanja. Zašto se uklanja, ne znam tačno, ali znam da je kuvan kad pene više nema. Dakle, ja sam domaćica po sećanju i ovaj moj džem je čista imitacija onoga što se nekada zvalo spremanjem zimnice. Ali dobro, bitna je volja.
Dakle, potopih jagode u činiju s vodom i krenuh da čistim. I čistim i čistim i čistim. Usput mi pade na pamet kako eto činim pravu stvar jer želim da me moja deca jednoga dana upamte po džemu od jagoda. I kako je dobro što će za večeru dobiti pravu poslasticu – debele kriške hleba, namazane puterom i džemom. I šolju mleka. I kako će biti srećne dok im se džem skuplja u uglu usana. I kako će moje majčinsko srce biti na mestu dok ih gledam kako se oblizuju. I kako ću ih zgromiti ako im kane na majicu, stolnjak ili naslon od stolice. Jer se jagode, dabome, ne peru.
Posle kilo i po čišćenja, počeh da mislim kako onaj kupovni džem i nije toliko skup. Jer – i nije baš da nema posla. Ali dobro – ja želim da obradujem svoju decu a za radost se čovek često mora malo i potruditi. A deca su nepogrešiva mera za trud, te nam milimetarski tačno vraćaju samo onoliko koliko smo im tokom života pružili. Ni mrvu manje, ni mrvu više.
Nakon pranja, usledi čuveno slaganje. Red voća, red šećera. Uzeh najveću šerpu koju imam u kući. I pored sve svoje veličine – bi mi jasno da nije ni prineti onoj babinoj. Ali dobro, poslužiće, pomislih. Kad slaganje bi gotovo, pređoh na termičku obradu. I to na trojci, odmah, jer ko će čekati da sve to provri. Uostalom, moja šerpa ima duplo dno, pa neće zagoreti čak ni na najjačoj vatri.
U tri nula nula – zauzeh poziciju pokraj šporeta. I krenuh da mešam. I mešam. I mešam. U nekom trenutku zažalih što nemam kecelju ili kakvu drugu zaštitnu opremu jer onaj džem stade da me, onako vruć i lepljiv, napada. Smanjih na dvojku da izbegnem opekotine četvrtog stepena.
Utom se setih da nisam pripremila tegle, i da čak i one prazne zahtevaju ozbiljno pranje jer su povukle na kisele krastavce, cveklu ili kakvu sličnu nesrodnu mešavinu. I tako, prepustih onaj džem sam sebi i odoh da perem tegle. Svih pet komada. Računam – biće dosta.
Tako posvećena ribanju – potpuno zaboravih da džem valja koji put i promešati, jer će u suprotnom zagoreti. U međuvremenu shvatih da su jagode isplivale na površinu te da sve skupa preti da postane sok ili u najboljem slučaju sirup.
U tom trenutku se i moje mlađe dete pojavi odnekud i, gle čuda, primeti da nešto lepo miriše. Džem, rekoh. Pravi domaći džem. A što ti je tako redak, upita. Slagah da tako treba da bude i da će se kasnije zgusnuti. A šta ima za ručak, upita dete. Nema ništa, rekoh. Uostalom, zar ne vidiš da pravim džem, upitah sva uvređena.
Nakon dva sata kuvanja na tihoj, pa na jačoj, pa opet na tihoj vatri, shvatih da od mog džema – nema ništa, ali da ćemo barem soka imati u izobilju. Ono malo preostalih jagoda procedih i samleh u blenderu. Je li to smuti, upita dete, na šta se ja brecnuh kao oparena. Džem, vidiš li da je džem..? A što je i dalje tako redak…? Zato što to tako treba, rekoh i poslah je u sobu. Jedan svedok moje propasti bio je sasvim dovoljan.
Baš je lep, rekoše nešto kasnije. I miriše na jagode. Baš kao pravi, mama. I jeste pravi, rekoh. I neka uđe u zapisnik da vam je majka napravila domaći džem od jagoda. I da je od pet kila jagoda uspela da izvuče čak teglu i po. Ok, možda je kupovni ukusniji, kompaktnije strukture, lepši na oko, ali domaće je ipak domaće. Ako ne verujete meni – a vi pitajte Maru. A sad mi, deco moja, donesite tu čašu vode. I lepu reč, ako može.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar