Sedela je za stolom, zagledana u belu činiju sa salatom. Dvesta dinara, kilo paradajza, pomislila je. Pa nije zlatan! Za trista je mogla kupiti pola kila mesa, i to dobrog mesa, od buta, ne bilo kakve koske. A čak i ne miriše! Ko zna koliko je puta prskan, samo da što pre naraste, zapitala se. I ko zna kakve sve otrove jedemo..?
– Šta misliš, upitao je i poturio joj novine pod nos. Žena egzotičnog lika i neprirodno plavih očiju posmatrala ju je s naslovne strane. Na glavi je imala nekakvu neodređenu kapu boje cigle, prošaranu jarkim cvetovima.
– Šta mislim šta..? – upitala je.
– Koliko ima godina. – rekao je i strpao poveće parče paradajza u usta.
Slegla je ramenima.
– Reci… – insistirao je.
– Ne znam.
– Kako ne znaš..? Moraš da znaš…Reci neki broj… Lupi nešto…Otprilike… – bio je uporan.
– Trideset… – odgovorila je i zagrizla hleb.
– Ih, trideset… – ponovio je očigledno nezadovoljan. Kao i obično, bila je na lošem tragu.
– Pa jesi rekao da lupim…?
– Sedamdeset..! – izgovorio je trijumfalno. – Žena ima sedamdeset godina!
Nije rekla ništa. Samo je klimnula glavom.
– Pa reci..! – nastavio je.
– Šta da kažem…? – Kašika joj je najednom otežala.
– Jel’ bi joj dala sedamdeset..? Ikada…?
Odmahnula je.
– A znaš ko je..?
Ponovo je odmahnula.
– Jesi čula za Hunze…? Nisi, naravno… Jako malo ljudi zna da uopšte postoje. – rekao je i nagnuo se bliže kao da joj otkriva neku veliku tajnu. Kao da “tajna“ upravo nije objavljena na naslovnoj strani nedeljnih novina i štampana u pedeset hiljada primeraka.
– To ti je pleme jedno. – nastavio je – Tamo na granici Indije i Pakistana. I žive i po sto dvadeset godina! Neki i sto šezdeset..! Šta kažeš, a…?
– Šta da kažem…?
– Pa kaži nešto, Gordana, šta znam… ovako ispada kao da te ne zanima…
– Zanima me.
– I…šta misliš…? O njima..?
– Blago njima, eto šta mislim. – rekla je i ponovo se zagledala u činiju.
– Kakav ti problem imaš danas…? – upitao je i presavio novine.
– Nemam problem. Ručam. – odgovorila je i prodžarala kašikom po salati. Opet je pojeo sav paradajz, pomislila je. Svih sto dinara. Njoj je, po običaju, ostavio krastavac. Ona je, navodno, oduvek više volela krastavac.
Posle ručka je legao da odmori. Iskoristila je dragocene trenutke tišine, trenutke u kojima je nije zasipao kojekakvim brojkama, nevažnim podacima zbog kojih se uvek osećala kao da radi u rubrici “zanimljivosti“. Ništa joj više nije bilo zanimljivo. Ponajmanje on. Nakon trideset godina braka, malo je šta još ostalo da se kaže. Nekad je mislila kako bi mogli provesti ostatke života, a da ne progovore ni jednu jedinu reč.
Pre svega tri godine, pomišljala je da se preseli kod majke, barem na neko vreme, dok joj ne zaraste kuk. A onda je majka dobila vodu na plućima i umrla. Nakon toga joj je palo na pamet da ode kod kćerke, da joj se nađe dok dete ne stasa, ali je zet, brže bolje, pronašao kućnu pomoćnicu. Kao da im ona ne bi bila dovoljno dobra, šta..? Nije ni čudo što su za godinu dana promenili njih četiri. Prva je uvek kasnila, druga nije pokazivala ni najmanje interesovanje za dete, trećoj je istekla radna dozvola, a četvrta, nekakva Inge – se pokazala dobrom. I pristala je da radi za stan i hranu.
Pa, eto, pomislila je. I ja radim za stan i hranu. Samo što je Inge mlada i pred njom je život, a predamnom… u najboljem slučaju još dve tri zdrave godine, nakon kojih će me pojesti neki rak ili Alchajmer, ili tako nešto. Kad više ne budem mogla da vodim računa o sebi, strpaće me u neki starački dom ili će naći neku Inge da me, jednom dnevno, prevrne, presvuče i obriše vlažnom maramicom. I to će biti to. Pokuša da dohvati veliki kofer s ormara. Visoko je, pomisli. Moraću da se popnem na stolicu. On se odnekud pojavi na vratima.
– Jesam li dugo spavao…? – upita on.
– Jedva pola sata.
– Dobro je, počinje mi emisija…
– Skini mi ovo. – reče i rukom pokaza na kofer.
– Šta će ti..?
– Tražim nešto.
On se proteže. S kofera spade stručak bosioka i jedna platnena vrećica lavande.
– Idi ti.. – reče. – Počeće ti emisija… Skuvaću nam ja kafu.
On izađe iz sobe i uskoro se začu najavna špica. Ona uzdahnu i pređe rukavom preko prašnjavog kofera.
– Šta misliš, koliko sunčanih dana ima Andaluzija..?
– Branko, stvarno ne mogu sad da mislim o Andaluziji…
– Što, radiš nešto mnogo pametno..?
– Ne radi se o tome… samo ne mogu da odgovaram na…
– Pa reci nešto, lupi, otprilike…
– Devedeset.
– Andaluzija, Gordana..! Pričamo o Andaluziji… Španija je to, nije London, boga mu poljubim.
– Dobro. Dvesta.
– Više.
– Trista.
– Još više. Predaješ li se..?
Ona podiže obe ruke u vis.
– Trista pedeset sedam..! Andaluzija ima trista pedeset sedam sunčanih dana godišnje!
Koliki li je tek tamo paradajz, pomisli ona.
– Hoćeš li u malu ili veliku šolju..? – upita.
On joj pokaza prstom da ćuti, ne skidajući pogled s ekrana na kome je antilopa upravo posrtala pod težinom leoparda.
– Sirota…- reče i spusti šolju pred njega.
– Znaš li koliko brzo leopard može da trči..?
– Može brzo, mačka je.
– Dobro, ali otprilike…
– Šta znam… brže od fiće, valjda.
– Šezdeset kilometara na sat. To ti je kao kad bi sad za sat vremena stigla odavde do Lazarevca.
– Znam koliko je šezdeset kilometara na sat. Nisam glupa.
– Ne kažem…
– Branko, ne mogu ja ovo više. – reče tiho i prinese šoljicu ustima.
– Sad će da se završi, gotova je, ne mrda… Jel’ mi nisi šećerila..?
– Ne mislim na antilopu. Ne mogu više ovde. Ni jednog jedinog dana. Idem kod mame.
On podiže obrvu.
– U maminu kuću.- objasni ona.
– Šta ćeš tamo… Da nije opet procurelo nešto..?
– Branko… idem da se odmorim… Ne mogu više… Svakog dana kažem sebi – izdrži, Gordana, pa ne košta te ništa… A košta me… života me košta… Svaka tvoja Andaluzija, svaki leopard, hindu pleme…
– Hunza…
– Šta god.. ne prekidaj me. Muka mi je od tebe. I šta misliš koliko to već traje..?
– Otkud znam, Gordana…
– Ne može “otkud znam, Gordana“. Reci nešto, lupi…
– Nedelju dana…?
Ona odmahnu glavom.
– Ceo život, Branko. Otprilike, ceo život.
– I šta ćeš da radiš, kad odeš tamo…? Od čega ćeš da živiš..? Imaš li ikakav plan ili samo lupetaš..?
– Ne znam. Ne znam ni šta ću da radim, ni od čega ću da živim, nemam pod milim bogom nikakav plan. Snaći ću se nekako. Za početak… za početak ću samo da sadim paradajz. Eto.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar