Nije Sibir najgore mesto za život.
Iako kažu da temperatura u Krasnojarsku ni leti ne prelazi osamnaest, a zimi se i misli lede od studeni.
Najgore mesto za život je pogrešna priča. Ona u koju uveče ležeš kao u tuđ krevet. I vrtiš se po celu noć jer te žulja nešto a ne znaš tačno šta. Pa prevrćeš jastuke i istresaš čaršafe, sve misliš – naći ćeš taj trn koji bode i smeta. A trn je u tebi. I para te kao svilenu traku.
Svaki put kad pogledaš na taj kalendar obzira. I ćutiš. Nemoj sad, gosti su tu. Nemoj ni sutra, petak je. A u nedelju ste planirali da idete u… I deca su još mala.. Pa uvrede, nepravde i sve neizrečeno slažeš kao zimske stvari koje ti ove godine više neće trebati. Sklanjaš da ne smeta. Guraš pod krevet i nosiš u podrum, u koji te strah da siđeš. I koji smrdi na kupus i stare otomane i ustajale ljude. Pa bežiš brzo napolje. Kao da je to drugo najgore mesto na svetu. A nije.
Najgore mesto na svetu je tuđa pozornica. Pozajmljena scenografija u koju se ne uklapaš. Saplićeš o rekvizite i loše glumiš. Da si ok. Da si srećna. Da je sve potaman. A nije. Pa zaboravljaš i to malo teksta. Trneš od straha dok publika iščekuje. Da nešto kažeš. Ili nestaneš iza zavese.
Najgore mesto na svetu je onaj krupni kadar u kome nedostaješ. Na kom se tražiš i govoriš ’’sutra ću’’. Pa odlažeš, dan, dva, pet. Godinu. Dok glođeš taj svoj život kao kakvu ogrubelu zanokticu. I misliš – pa dobro, ni drugima nije ništa bolje. I dižeš ruke tek tako. Odustaješ. I pristaješ. Na broj manje cipele. I broj manje ljude. Da ne izgubiš i to što imaš. Pa neka i žulja.
I puštaš. I praviš se da ti prija. Ta čizma na bosu nogu. Ta hladna supa. Taj život u pola cene. Od same pomisli da negde možda postoji nešto drugo, krojeno baš po tvojoj meri, stresaš se i čekaš da prođe. Da ostariš. Da želje satrunu. Pa da odahneš. Da legneš u onaj krevet što nije tuđi a ni tvoj. Tek pozajmljena stvar koja broji udahe. Kao da ih imaš bezbroj.
Kao da nisi svakoga dana sve manje svoja. Dok sediš tu i čekaš da te poprave. Ili prodaju u delove.
Kao da ne razumeš da si ti, eto baš ti taj glavni sastojak svog života, a ne samo sekundarna sirovina bez koje se može. I da je vreme da naučiš da živiš sa sobom. I da zavoliš sebe u svim svojim agregatnim stanjima. Na svim svojim temperaturama. Na iznad i ispod nule. Da shvatiš da nije do čizama. Ni do supe. Ni do Krasnojarska.
Do tebe je.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar