Nemam ja ništa protiv Adel. Ali mi svejedno teško pada to što se prepolovila. Zašto…? Za početak, zato što to ne verujem da je to učinila zbog zdravlja. I zato što znam da svet u kome živimo ne prašta debljinu, baš kao što ne prašta ni mnoge druge različitosti.
Mislim, lepo je to što žena vodi računa o sebi. Još je lepše to što nam je svima pokazala da se može, samo ako dovoljno želiš. Ali nije morala. Jer ćemo je svejedno zapamtiti kao “debelu Adel“.
Kao devojčicu s kojom niko nije hteo da se igra na velikom odmoru. Kao devojku koja nije mogla da bira matursku haljinu. Kao ženu koja je čitavog života tražila neki kroj koji će da je suzi. Bluze sečene ispod grudi, vesele boje… I šta god da uradi, uvek će biti “ona debela što dobro peva“.
Znam o čemu govorim. Ja sam imala sto kila. I to u dva navrata. Obe moje trudnoće završile su sa po četrdeset kilograma viška. Kako..? Ne znam ni sama, da li zbog hormona, genetike ili pite s jabukama… Ali desilo se. I znam šta znači kada si debeo. I to ne onako, elegantno popunjen, nego baš debeo. Znam i kako je kad obučeš suknju a unutrašnja strana butina ti bridi od trenja. I kad ne možeš da zavežeš pertle. I kad te ljudi gledaju, onako – pomalo sažaljivo. I pomalo gadljivo.
Znam kako je kad paziš. Trideset godina “pazim“. Poslednji put sam se najela u sedmom osnovne. Onda sam naglo dobila pet šest kilograma, koji su periodično odlazili i vraćali se. U ranim dvadesetim bila sam na ivici anoreksije. Vaga nije prelazila pedeset. Bila sam zadovoljna svojim izgledom, iako sam, ruku na srce, izgledala kritično. Kosti neprosute, govorila bi moja baba kad god me vidi.
Onda je došla prva trudnoća i sa nepunih pedeset – ja sam šiknula na sto. U ono vreme se nismo bavili hormonima i trudnicama je bilo dozvoljeno da jedu za dvoje. Ja sam jela za petoro. I imam samo jednu fotografiju iz tog perioda na kojoj izgledam kao ženka nilskog konja.
Godinu dana sam skidala te kilograme i rekla sam – nikad više. Nikad više je potrajalo dobrih osam godina. Isto toliko klackanja i dijeta. Pet kila skinem, sedam vratim. Sedam skinem, deset vratim. Ali držala sam se nekako. Do druge trudnoće, kada sam opet doterala do stotke. Ok, pomislila sam, ako sam skinula jednom – skinuću i drugi put.
Već sam se bila pomalo navikla na moje veliko telo. Nisam imala problem sa sopstvenim dimenzijama. Okolina jeste. Nebrojeno puta sam bivala počašćena sa “debela, skloni se“ i “vidi je kolika je“. Čak su me i prijatelji pitali “šta sam to uradila od sebe“ i “kako sam sebi dozvolila da se toliko razvalim“. Bilo je tu još prideva – za vreme, mesto i način. Suviše pogrdnih da bih ih ovde navodila.
Ponovo mi je trebalo godinu dana da se vratim na staru kilažu. Godinu dana ustezanja, odricanja, izbegavanja slatke hrane, masne hrane, ukusne hrane, svake moguće hrane…Godinu dana dijeta i teretana s kojima sam kretala od ponedeljka ili od prvog. Ali pamtim taj dobar osećaj kada sam ušla u svoje stare pantalone, one koje sam nosila pre nego što sam otišla na trudničko. Ja sam uspela. Ali mnogi nisu.
I zato, molim vas, ne osuđujte svoje debele prijatelje ni svoje debele žene ni svoju debelu decu. Jer ne znate kako je. Kad svi igraju lastiša, a samo ti stojiš i posmatraš sa strane. Kada ti pevaju “debela, debela, najela se pepela, pepeo smrdi…“ Dalje znate i sami. Ili kad neko za tebe kaže “ima lepo lice, ali..“ Ili kad treba da održiš prezentaciju, i teško ti je da se koncentrišeš na ono o čemu pričaš, jer misliš kako svi bulje u tebe i kada se osećaš kao slon u staklarskoj radnji. I kad se oblačiš u buticima za trudnice a nisi u drugom stanju. I kad te se rođeno dete stidi zato što si “tolika“.
Ne znate kako je kada se ne skidaš na plaži. I kada se boriš sa stresom tako što stučeš kilo sladoleda, kesu čipsa, milku od trista grama i litar gaziranog. I kada se ne uklapaš u kalupe. I kada u busu prevrću očima kad pitaš je li slobodno. Kada ti zagledaju u korpu u prodavnici. Ili u tanjir u restoranu. Kada se zadišeš nakon deset koraka. Ili kada te prijateljica koja ima šesnaest kila s krevetom pita “jesam li debela u ovome “.
I kada celog života brojiš kalorije. I kad voliš da jedeš a ne smeš. I kada ti je teško da se kontrolišeš a moraš. Inače se niko neće družiti s tobom, i nikad se nećeš udati i nikada nećeš biti pravi kandidat za onaj posao, i niko te neće voleti tako debelu.
Jer ovaj svet ima nešto što se zove “bodi pozitiva“. Pa ako si debeo, znači da ne voliš sebe. A ako ne voliš sebe, onda s tobom nešto nije u redu, i sigurno nećeš biti u stanju da voliš druge. A verovatno si i lenja, neodgovorna i nedovoljno motivisana. I ideš linijom manjeg otpora. Uživaš u svojoj sigurnoj zoni. I naravno da si sama kriva za tu svoju debljinu, jer ne umeš da se kontrolišeš.
A nisi kriva. Samo voliš da jedeš, i to u baš u svetu u kome se debljina smatra ružnom, nekulturnom i društveno neprihvatljivom pojavom. U svetu koji ne prihvata one koji dolaze u drugačijem pakovanju. Pa čak i kada se rešiš vražjih kilograma, oni ostaju. Jer, moje telo je možda zaboravilo svoju debelu prošlost. Ja nisam.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar