Draga Adel, kad si se prvi put pojavila, meni je nekako baš bilo drago. Onako, osetila sam tu neku sreću i žensku solidarnost. Pomislila sam, evo je, konačno jedna koja ne izgleda savršeno a opet ruši sve pred sobom. Kakav si samo glas imala.. i sad se naježim kad pomislim.
A onda se pre par dana instagram uskomešao. Adel, Adel, Adel..! I taman da zaustim – evo je, stigla nova pesma, kad ono međutim. Pogledam sliku, gledam i gledam i pokušavam da prepoznam ono što je od tebe ostalo. I nekako mi se stuži. Ko da si mi rod rođeni, eto.
Ne zato što te pola nema. Ni zato što to više nisi ti. Nego, sve mislim – jesi li baš morala..? Da se izobličiš da bi te voleli? I odakle ti pravo, svete, da se mešaš u tuđe živote? Da određuješ ko je dobar a ko nije. Ko ima sve šanse za uspeh, a koga ćeš sačuvati na lageru, za posle, kad ti ponestane barbika..? I gde to, svete moj, piše da debeli ne prolaze..? Ni na sceni, ni iza scene.
Draga Adel, ti si nam svima bila nada, svojevremeno. Vera da se ne pika samo pakovanje. I ono spolja. Ti si sa svih svojih stotinu i kusur kila – grmela! “Jeste, debela sam, ne morate da me gledate ako ne morate, ali umem da pevam. Hello from the other side. Uzmi ili ostavi.“.
Bila si potpuno nestvarna, biće s druge planete, svratilo na zemlju da nauči Karnegi Hol kako se u stavu mirno sluša muzika. Školski primer dobrog, jakog, moćnog ženskog glasa kakav se retko sreće. I mogla si šta si htela s tim tvojim glasom. Ma, s glasčinom. A ti si, eto, rešila da smršaš, da se preobratiš, na očigled svih nas. I smršala jesi. Ali si se nekako i smanjila. I ne mislim pritom na konfekcijski broj, ako me razumeš.
Zašto si onda to uradila..? Verovatno iz istog razloga iz kog i ostale žene menjaju sebe, dodaju i oduzimaju, šenluče sa sopstvenim telom do neprepoznatljivosti, do podsmeha. Kome se to dodvoravamo, moja Adel? Kom to svetu? Onom istom u kome je nepristojno biti drugačiji, debeo, visok, nizak, klempav, velikog nosa, malih grudi, tankih usana..? Da li će nam ikada reći hvala? Da li ćemo mu zaista biti draže, tako iste i nalik jedna drugoj…?
Ne znam. Ali onome ko tamo negde crta kako savršena žena treba da izgleda, ma ko to bio, imam da poručim sledeće: Ne diraj nam Adel. Ne diraj nas i naše kćerke. I ostavi nas da živimo svoje nesavršene živote. Pusti nas da dostojanstveno nosimo svoje godine, svoje bore i svoje kilograme. Ne pokušavaj da nam namećeš svoje standarde. Ne nosimo svi 34 broj. I nismo svi isti. Ne želimo svi da budemo isti.
Jer, ako Adel nije mogla ostati svoja, šta onda čeka nas ostale, osim da svakog jutra stajemo na vagu, zbrajamo kalorije i guramo prste u grlo nakon svakog zalogaja koji smatramo suvišnim..? Da započinjemo dijete, od ponedeljka ili od prvog…? Da jedemo vatu (da, devojčice i devojke širom sveta zaista jedu vatu) kako bi stvorile osećaj sitosti bez griže savesti, bez straha da će se, u tvojim očima, ugojiti i da ih zbog toga više nećeš voleti..?
I odakle ti pravo da nam govoriš da ćemo, ako ne budemo lepe i zgodne i vitke i mladolike čak i u šezdesetim – izgubiti sve ono što bismo inače dobile? I da su lepe stvari rezervisane samo za lepe ljude. Nemoj nas terati da se izvinjavamo zbog dvesta grama bureka. Nikome.
Nemoj nas terati da objašnjavamo zašto jedemo. Ni zašto nismo bile mis maturske večeri, zašto su naše mere trocifrene, zašto smo se u trudnoći ugojile, zašto te iste kilograme nismo skinule pre nego što je dete prohodalo, zašto smo se na posao vratile deblje nego što smo otišle i zašto više nikada nećemo ući u one farmerke od prošlog leta. I ne pitaj kako nas, za boga miloga, nije stid da budemo debele? Starije..? Stare…? Nije nas stid. I ne treba da nas bude.
A ti Adel, dušo, pojedi nešto. I podigni taj glas već jednom.
To barem umeš.
Umeš, jel’ da…?
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar