Pozdravi decu

– Pozdravi decu. – govori mi dok stoji na vratima. – I javi se kad stigneš kući.
– Hoću, ne brini…
– I pazi kako voziš…!
– Tata, nisam dete…

I nisam dete. Dugo već. Ali me prestravi, svaki put –  to naše stajanje ispred vrata. I svako tvoje mahanje i moj pogled odozdo, s dna stepenika… I ne znam baš kako, ni otkuda ta starost dolazi, ali osećam da nam se prikrada kao neko veliko nevreme koje čovek oseti u kostima mnogo pre nego što prve kapi skliznu niz oluk.

I strah me je. Da će ti se pojaviti one duboke bore oko očiju. Da će potom sliti niz obraze, i nekud dalje niz vrat. Da ćeš jednog dana imati one smešne pege na rukama i da ću moći jasno da ti vidim teme. A oči, oči ti više neće biti bistre već nekako mutne, žućkaste kao onaj špricer što se u letnji dan, posle kakvog dobrog ručka, lako sruči niz grlo.

Strah me je da će nam se, jednog dana,  pogledi sresti i da neće ostati ništa osim sete, između mene i tebe. Da ćeš najednom drugačije započinjati rečenice. Kad sam ja bio mali… U moje vreme… Nekad se znalo… I više neću moći da ti pročitam misli. I neću umeti da se udenem u tebe kao kakva vesela, dečija strofa.

Plašim se da ćeš početi da zaboravljaš. Da nećeš moći da se setiš imena onog velikog, brkatog glumca. Znaš onog, reći ćeš i pucnuti prstima. Ma, onog, bre, što je igrao u onoj seriji… kako se zvaše… poznat… S ‘volkim brkovima…! Ma znaš sto posto..!

Plašim se da će od pesama ostati samo refreni. I da ću okretati glavu svaki put, da ne vidim kako ti drhti ruka dok nam zakuvavaš kafu. I da ćeš polako početi da odustaješ od svega što te je nekada činilo mojim… Da ćeš prestati da voziš. Da neću moći da se setim kako trčiš. Kako se penješ uz stepenice. Unosiš drva. Krečiš.

I da nećeš više biti u stanju da pojedeš i popiješ kao nekad. I da će sve početi da ti smeta. I crni luk. I belo brašno. I šećer. I ja. I da ćeš se nekako sam od sebe smanjiti i da će ti stvari najednom postati velike i tuđe. Da ćeš sam sebi postati stariji brat, onaj kog nikada nisi imao. Pa ćeš od malo biti sit. I od još manje pripit.

A onda će stvari početi da nestaju. A ti ćeš ih povazdan tražiti po kući. Prvo zube. Onda račune. Pa novčanik. Pa kapi za oči. I reći ćeš kako sam ih ja sklonila. I ljudi će početi da nestaju. Prestaće da zovu. I malo po malo, javljaće ti kako su otišli. Prestaćeš da čitaš novine. Jer tamo nema ničega. Samo slike i poneka reč na poslednjoj strani, loše vesti koje počinju sa “s velikim bolom obaveštavamo…“

Plašim se da ćeš početi da mi mirišeš drugačije. Ne na buđ. Ne ni beli luk, kao što obično biva. Već na neku nepoznatu mešavinu kreme protiv reume, kolonjske vode koju više ne proizvode i nostalgije. Strah me je da ćeš početi da mi tražiš stvari koje do sada nikada nisi tražio. Da ćeš me slati po mentol bombone. One tvrde. I nitroglicerin, za ne daj bože, i po još trista lekova čije ću nazive zapisivati na poleđini računa iz prodavnice, da ne zaboravim.

Strah me je da će te biti stid što stariš. I da mi nećeš dati da ti priđem. I da ti pomognem. Da ćeš krišom prati stvari da ne vidim kako si… nespretan. Ili nepažljiv. I star. Pa ćeš se brecati na mene i psovati me, jer ne dam da se prepustiš i ne dam da mi te… znaš već.

Plašim se da ćeš sve ređe izlaziti iz kuće. Da ćeš danima nositi jedno te isto. I jesti jedno te isto. Jer će ti biti svejedno. I šta i gde i kada i s kim.  I da ću svaki put smišljati nove i nove načine da te razveselim i da na kraju neću uspeti jer ćeš odavno biti samo ozlojeđeni starac kom više ništa nije po volji. I ja tu neću moći ništa da učinim. I neće pomagati. Ni sutlijaš. Ni bombone. Ni onaj, kako se zvaše, brkati glumac. Ni ništa.

Plašim se da ću te tako jednog dana pozvati i da će zvoniti dugo dugo,  sve dok me centrala ne izbaci. I da ću pozvati ponovo i da će opet biti isto.  I plašim se da neću umeti da se nosim s tim.., kako se zvaše.. onako kako treba i kako ti zaslužuješ.

I da ću te uvek iznova tražiti po kući, baš kao što ti sada tražiš ključeve od kuće ili naočare. I da ću zagledati iza jastuka, ispod kreveta i po ćoškovima  ubeđena da sam te samo zaturila negde.  A tebe nigde neće biti. I neće biti nikog da pozdravi decu. I sve će biti…kako ono beše…? Bezveze..? E, baš tako, ćale. Baš tako.

Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels