Dobro, nisam baš neki stručnjak, ali od početka mi je bilo jasno da fobije baš i nemaju neko realno utemeljenje. Strah je strah. I uobičajeno je da čovek se plaši od iracionalnog i da svoju nesigurnost hrani najrazličitijim vrstama straha.
Dijapazon je, čini se, beskrajan. Strah od mraka..? U redu. Nije svejedno. Strah od smrti..? Pa, dobro, razumem i to. I strah od buba, paukova, groma, uključenog bojlera, plinske boce. Ali kad rekoše – strah od sreće… Stani malo, jel’ to stvarno ima..?
Pa ima. A ima i zvaničan naziv: Herofobija. Drugo ime za svesno izbegavanje sreće. Naravno, gotovo istog trenutka pomislih – ok, ali ko je lud da izbegava sreću? Kad malo porazmislim, dobar deo onih koje poznajem.
Je li vam se ikada dogodilo da sve krene po dobru – i sve vas hoće – i posao, i ljubav i zdravlje, ama sve..? Gledate i ne verujete. Sve su karte u vašim rukama – i sve su odlične. Baš kao u pokeru – čist royal fleš. Isti znak, ista boja. I sve je jedan kroz jedan – na vama je samo da se otvorite i podignete ulog. Umesto toga, dajete otkaz, umišljate bolesti, raskidate veridbu – jer tek tad stvari imaju smisla.
I ne smete da se opustite, da uživate, da dišete punim plućima. Jer ste ubeđeni da će se, onog trenutka kada se prepustite tom dobrom osećaju – desiti nešto loše.
Nema tu neke velike mudrosti – baš kao što postoje ljudi koji u svakom zlu uspevaju da pronađu neko dobro, ima onih koji i u svakom dobru nađu poneko zlo. I dalje vam ništa nije jasno..?
Ok. “Ne smej se toliko, oplakaćeš“. Zvuči poznato? Ima li babe na svetu koja nas, kad smo bili mali, nije upozoravala koliko opasna sreća može biti? E, o tome vam pričam. I onda su neki porasli, a ono babino upozorenje ostalo. Negde u malom mozgu.
I ne mora biti da je samo baba kriva. Možda vam se negde, nekada desilo nešto jako dobro u životu, a odmah potom i nešto jako loše? Škola je gotova, trčite kući s knjižicom punom petica, želite da obradujete roditelje, ulećete u kuću poput metka, i saznajete da vam je pas upravo nastradao. Takvu ili sličnu situaciju podsvest će povezati kao uzrok i posledicu. I više nikad se nećete sasvim radovati peticama.
Malo po malo, izbegavaćete mesta na kojima obično dolazi do erupcije sreće. Svadbe, rođendane, zabave. Ako se i desi da neki leptirići prorade – svim silama ćete se potruditi da sakrijete, da neko ne vidi. Zaziraćete od igara na sreću, jer zašto bi se uopšte trudili, kad uvek neko drugi dobija..? Spolja, čak i ne morate izgledati mnogo nesrećni, naprotiv – sasvim ste ok, samo vam nedostaje to malo osmeha. Provodićete dane, na ivici straha, nikada sasvim spremni da prihvatite da se dobre stvari dešavaju, baš tu i baš vama.
I tako ćete živeti svoj život – nikad do kraja srećni, nikad do kraja ni nesrećni. Nećete mnogo misliti o tome, to je naprosto tako, to ste vi. A šteta. Jer život je jedan, i on prolazi.
Zato – pronađite to što vas muči. To što od vas pravi mlakušno biće, nespremno da se sasvim zaledi, ali ni da provri. Prestanite da živite život samo u svojoj glavi. Prestanite da se vrtite u tom začaranom krugu navika, obazrivosti i ubeđenja. Baba neka počiva u miru, ali otkopajte tog psa već jednom. Podignite ulog. Pokažite karte. Isplati se, verujte mi.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar