Za dugotrajni efekat mladalačke kože, pisalo je na kutiji. Setila se reklame – žena od svojih trideset i kusur bila je zaštitno lice linije za zrelu kožu. Trideset i kusur nije zrelost, pomislila je.
Trideset i kusur je miljama daleko od zrelosti. Barem one koja se ne ogleda oko očiju i usana.
Nije bila zrela sa trideset.
Mislila je da jeste.
Svi misle da jesu.
Uostalom, tridesete su obećavale.
Muža, stan, posao, decu, dve nedelje godišnje na moru, produžene vikende van grada, kredite s povoljnom kamatom, auto na lizing…
S trideset je još uvek bila mlada.
Lakše je ustajala ujutro.
Odbijala da radi stvari po navici.
Išla u bioskop.
Pratila vesti. Zaklinjala se da nikada neće postati kao njena majka, bezvoljna i usahla žena dlakavih nogu. Prkosno bi stavljala dve tri kapi parfema svakog jutra, grozila se sintetike, provodila dvanaest sati dnevno na štiklama, redovno farbala izrastak i skidala šminku svake večeri pre spavanja.
Ipak, nije sve išlo po planu.
Udala se s trideset i dve.
Godinu dana kasnije primili su je na neodređeno.
Eto, sad treba da rađaš, rekla je majka.
Trebala jeste.
Ali mogla nije. Barem ne odmah.
Dunja je došla nakon pet godina.
S četrdeset i tri, bila je najstarija mama u celoj predškolskoj grupi.
Ti si starija od vaspitačice Goce, upitala je Dunja jednog jutra dok joj je obuvala patofne.
Klimnula je glavom.
Ali to ne može biti, rekla je. Sve druge mame su mlade. Kao Elsa.
Ko?
Elsa. Frozen.
Hiljadu sedamsto dvadeset devet zarez devedeset devet dinara. Toliko je delilo od tridesetih. Od efekta mladalačke kože.
Od života kao s reklame. Od svih dtugih mladih mama. Od Frozen Else.
Nismo platili struju, pomislila je. Ni ratu za izlet.
Predsednik kućnog saveta tog jutra je na ulaznim vratima okačio spisak stanara koji duguju za čišćenje. Rang lista srama bila je poduža, no njhovo prezime našlo se na vrlodobrom trećem mestu. Više od njih dugovali su još samo Popovići i stari Gvozdenov sa sedmog. Ali Popovići su u Kanadi i dolaze jednom godišnje, a stari gospodin Gvozdenov je u bolnici.
Sta to piše, mama, upitala je Dunja dok su izlazili iz zgrade. Piše ko su najbolje komšije rekla je. Koji smo mi..? Treći, rekla je. Ali ako se potrudimo – bićemo prvi.
Obećavaš…?
Obećavam.
Mama, piški mi se, rekla je Dunja i povukla je za rukav. Požuriiii….
Evo, idemo, odgovorila je i vratila kutijicu na policu.
Nećeš da kupiš kremu…?
Neću.
Zašto nećeš, mama…?
Zbog hiljadu sedamsto dvadeset devet zarez devedeset devet razloga, pomislila je.
Kupi slobodno, ne piški mi se baš toliko, rekla je i razvukla usta u najlepši osmeh na svetu.
Na ulazu ih je sačekala crnobela fotografija starog Gvozdenova iz mlađih dana. Posle teže i kraće bolesti, pisalo je. Sahrana će se obaviti… ožalošćena porodica, i tako dalje.
Šta sad piše, mama, upitala je Dunja dok je pokušavala da nađe ključ.
Piše da se čika Gvozdenov više ne igra.
A što, mama…?
Zato što nije bio dobar, pa su ga izbacili.
Koji smo sad mi onda…? Drugi, jelda…?
Zagledala se u spisak.
Popovići su bili precrtani. Plaćeno, pisalo je
Izgleda da smo ipak prvi, ljubavi….
Jupiiiiii…! – rekla je pobednički podigla stisnute šačice. Mama, ti si najbolja na svetu…!
Bolja i od Else…?
I od Else. Ali moraš da se ofarbaš, obećavaš..?
Obećavam.
Tekst: D.Bakic
Photo: Piqsels
Postavi komentar