Nešto o sebi

Recite nam nešto o sebi, rekla je i znatiželjno podigla pogled.
Ja… moram li..? Ne umem ja to, o sebi, tek tako – u prvom licu…
Bilo šta, ponovila je. Prvo što vam padne na pamet… Šta volite, na primer…?
Volim….volim miris starih knjiga.
I miris novina.
I svega štampanog.
Volim kad zamiriše na maj usred oktobra, pa mi se negde ide, putuje.
Znate, ponekad umem da budem baksuz.
Nestrpljiva sam.
Spolja cinik.
Iznutra romantik.
Ložim se na stare filmove, na vreme kada je bilo lako voleti. Uvek sam znala da ću imati devojčicu. Dve devojčice.
Volim da pravim kolače.
Volim da jedem sve što napravim.
Volim da idem okolo i hranim ljude koje volim.
Znane i neznane.
Često zaboravljam da onima koje volim i do kojih mi je stalo kažem da ih volim i da mi je stalo.
Volim kada me on zagrli u sred noći.
I kada mi diše u potiljak.
Volim da spavam do kasno.
Kad ustanem – ćutim, ne progovaram.
I nisam nizašta.
Dok ne popijem kafu.
Ponekad tako brinem bez razloga.
Nekad me svakakve gluposti zaokupe.
Plašim se da će me udariti auto ili da ću se naprasno razboleti ili da će ovaj život proleteti a da ja neću stići da uradim sve što sam naumila.
Plašim se da ćemo ostati bez novca, da će se penzioni fondovi raspasti i da ću pod stare dane preturati po kontejnerima kao oni starci koje srećem kad idem da bacim đubre.
Plašim se da će otići pre mene.
Plašim se da ću otići pre njega.
Plašim se poziva usred noći.
Plašim se da nisam dovoljno dobra majka.
Plašim se da ne stižem da im se posvetim onoliko koliko zaslužuju.
Plašim se kad su u školi, da im se nešto ne desi. Ili kad ostanu same kod kuće.
Kupili smo psa. Da im pravi društvo.
Plašim se da ne naprave neku glupost, ostave uključenu ringlu, zaborave da zaključaju kuću i tako to.
Plašim se da ih ne izgubim u tržnom centru.
Plašim se da mi ih neko ne ukrade.
Svaki put kad čujem da je negde nečije dete nestalo – stresem se. Mogla je to biti jedna od njih.
Plašim se kad smo na moru – šta ako ih talas povuče, šta ako se dušek probuši, guma izduva…?
Plašim se da ćemo se razboleti na odmoru.
Nosim tonu lekova sa sobom.
I mnogo se plašim zmija.
A zmija ima, naročito u kamenjaru, na moru.
I zato se plašim da idem na more.
I plašim se komaraca.
I krpelja.
I svih buba.
Svega što puže, gmiže…
Ne volim ni more, naročito.
Ko zna kakva je to voda, i šta se sve tu uliva a mi se posle kupamo.
Svakave boleštine čovek da navuče.
I od sunca se sklanjam – ni ono nije više kao što je bilo. Menja se.
A ne volim promene.
Nikako ne volim promene.
I ne volim da se hranim u restoranima.
Ko zna ko to sprema…?
I da l’ oni to operu kako treba.
Da l’ peru ruke, ti kuvari, uopšte…?
Plašim se da i ono što im ja spremim nije dovoljno zdravo, jer više ništa nije provereno i ni na šta nemamo garanciju, ni na vazduh ni na vodu ni na zemlju…
Možda, možda bih manje brinula – da može da se vrati to vreme u kome je jedino bilo važno stići kući do deset.
Kupiti karte za koncert.
Volela bih…
Da još jednom u životu sednem na go beton a da pritom ne pomislim na bubrege, ešerihiju, antibiotike i čaj od peršuna, nego samo tako da sedim i da mi bude lepo.
Da uživam u svojih četrnaest, osamnaest, dvadeset godina.
Da ponovo pobedimo na Evroviziji.
Ili da dobijemo još nekog Zlatnog lava.
Da neki novi Bojan Križaj zapali Olimpijsku baklju.
I da Idoli snime novi album, recimo.
Možda bih onda stvarno manje brinula.
Ne znam.
Eto…
Rekoh vam da ne volim da pričam o sebi.
A inače sam ok.

Tekst: Daniela Bakić

Photo: Piqsels