Daleko od toga da sam pesimista, ali statistika kaže da se stopa razvoda u Kini, nakon pandemije, povećala za četiri puta. I po prvi put – prevara nije bila vodeći uzrok. Nemamo o čemu da pričamo, govorili su. To nije čovek za kog sam se udala. To nije žena koju sam oženio.
Dobro. Svi smo na ledu. Nema veze ni braka koja ovih dana ne prolazi kroz isto. Galamimo, plačemo, smejemo se, mirimo. Neki brakovi pucaju zbog činjenice da je napolju policijski čas. Čak i oni koji bi imali gde da odu, ne mogu. Pa onda mrze one s kojima ostaju. S druge strane – mnogi brakovi opstaju upravo zahvaljujući policijskom času. Jesam li rekla da mi je muž dva puta prespavao u firmi..?
S distance od svega mesec dana, usuđujem se da zaključim samo jedno: ono što smo inače nazivali životom nije bilo ništa drugo do potreba da se, po svaku cenu, izbegne dosada. Današnji čovek ne podnosi dosadu. On traži da bude animiran svakog minuta svog budnog vremena. On traži nešto što će mu odvući pažnju s mnogo važnijih stvari. I zato nam izolacija tako teško pada. I zato iz jedne bežimo u drugu, mnogo goru vrstu osame. Povlačimo se u sebe. Sklanjamo, tražimo načina da prekratimo dan.
Ok, ali ne moraš baš sad da naučiš hebrejski. Niti da središ ormar ovog trenutka. Ni da raskloniš onaj krš iz špajza. Ne moraš pročitati ni jednu knjigu. Čak ni Pekićevo “Besnilo“. Ne moraš naprasno postati majstor u spravljanju koktela. Mada Margarita ume da opusti. I niko te ne tera da praviš figurice od pečene gline. Ni da završiš onu slagalicu od hiljadu komada. Ni da odgledaš osam sezona Igre prestola. Ne moraš da rešavaš ukrštene reči. Ni sudoku. Nemaš Alchajmera, zaboga. Ne moraš čak ni da naučiš da mesiš hleb. Ni da praviš sir od soje. Niti da sadiš biljke. Sortiraš sve one stare fotografije. Ne moraš čak ni da naučiš da pleteš. Ni da skineš korake nekog egzotičnog plesa. Ne moraš da vežbaš svakog dana. Ni da isplaniraš putovanja za sledećih trideset godina. Niti da konačno sklopiš onu policu. Nigde ne piše da iz ovog moramo izaći načitaniji. Sposobniji. Zategnutiji, u boljoj kondiciji. Nije ovo igrica u kojoj osvajaš bodove. I ne moraš ništa. Osim da budeš tu – za one do kojih ti je stalo.
Zato nemoj da zaboraviš da pozoveš svoju majku i oca bar jednom dnevno. Dan ume da bude jako dug kad si star, sam i kad čekaš da zazvoni. Neko. Nešto.Ako baš i budeš sređivala taj ormar, odvoj stvari koje ne nosiš, kojih se čak i ne sećaš. Nekom će sigurno dobro doći, kad sve ovo prođe.
Pozovi onu baku preko puta. Pitaj je da li joj nešto treba. Pitaj je prosto kako živi, koliki joj je šećer, javljaju li se deca, pričaj malo s njom. Ljudski je. Pozovi strica. I to baš onog što se sudiš s njim oko dve brazde. Nema veze što si u pravu, i što ti to nikad neće priznati – značiće mu. A značiće i tebi, možda vas baš taj poziv sutra pomiri.
Sedi sa svojim detetom. Zagrli ga. Reci mu da ga voliš. Nije ljubav samo kad imaju skuvano i oprano. Ukrsti neku reč i s mužem. Tri reči vodoravno. Stalo mi je. Jedna reč, uspravno. Izvini. Budi ti ta jedna slagalica koja nedostaje. Uklopi se. Stopi se. Zasadi to zrno dobrote u sebi, biće ti drago jednom kad poraste.
Nemoj samo bežati u svoju sobu, ostavi taj telefon, skini slušalice, skloni daljinski, knjigu, raspaši kecelju. Sedi i pričaj. Pitaj. Slušaj. Govori.
Jer zalud sve ako ti, kad ovo jednom prođe, od svega ostanu samo slike. I cipele koje nemaš gde ni da obuješ. Kad plešeš sama, a igra je za dvoje. I kad tvoje zgodno, zategnuto telo spava samo, putuje bez ikoga, bez ikoga stari. Kad nemaš s kim ni da nazdraviš i kad pogled počne da luta preko ivice čaše do one zamišljene tačke na horizontu. Tad malo šta ima smisla. Mnogi će izgubiti sve. Nemoj da gubiš zato što nemaš vremena. Ili zato što ti je dosadno. Naročito ne zato što si želela da budeš pametnija. Sposobnija. Poliglota koji, na kraju balade, nema s kim da progovori.
Pekić će ti jednog dana oprostiti što si ga zaboravila.
Ljudi koje voliš – neće.
Tekst: Daniela Bakić
Photo: Piqsels
Postavi komentar