Prijatno, ondak

Rekoše juče da je Novak Đoković donirao milion  za pomoć. Pretrg’o se, izvali jedan komšija. Šta je njemu milion..? Za njega milion, k’o meni ovo unuče vinjaka, reče i povuče dobar cug. Meni, bogami, nije, reče drugi. Nisam primio penziju. Znaš li ti da on za jednu reklamu dobije sto miliona. Milijardi. Čega…? Šta čega..? Krvnih zrnaca..? Dolara, bato.

Dobro. Ovih dana se baš i ne volimo.

Moj komšija mrzi Novaka. Penzioneri mrze sve što je mlađe od šezdesetpet i što hoda na dve, a bome i na četiri noge. Oni koji nemaju pse mrze ove koji imaju pse. Sad su našli da šetaju..? Pas mu je važniji od deteta…? Što nije rađala sebi kad je trebalo, sad bi imao ko čašu vode da joj donese…? Mlađi mrze starije. Gde si pošla, baba…? Na igranku u mesnoj zajednici..? Levi ne podnose desne, desni leve, sredina mudro ćuti i hejtuje iz prikrajka.

Oni s maskama mrze one bez maski. Džaba što se ja čuvam kad mi on duva u lice..? Oni koji se voze gradskim prevozom, preziru one koji idu kolima. Oni koji ne rade, mrze one druge, što “samo sede i primaju platu“. Ni Orvel nas ne bi bolje opisao.

Kažu stari, nije svako zlo za zlo. Tako je, neko je i za gore. Umesto da nas ujedini, korona nas je razbila. Pukli smo. I tek ćemo. Jer nije baš da briljiramo kao vrsta, zar ne..? Kada sledeći put budete brojali, setite se da je milion  brojka sa šest nula. Golema brojka. Teško je i izbrojati a kamoli dati. Setite se da filantropi nisu ljudi koji skupljaju poštanske marke. Kada za neki dan budete svedoci mnogo gorih slika od ovih koje gledate danas, kada se budete otimali za hleb i kockicu kvasca, kada vas komšija prijavi jer ste izašli posle osam, setite se da je čovek socijalno biće. Da nismo usamljene jedinke. Da ovo nije Životinjska farma. Da ne možemo živeti na grani kao pavijani, i da smo, sa te iste grane sišli pre par miliona godina, s nekim razlogom. Valjda.

Ako nas korona ničemu ne nauči, ako ne izvuče iz nas ono najbolje, čemu onda i taj svet posle, koji nam preostane…? Čemu svet u kome ću morati da grabim, otimam iz usta, podmećem nogu, napadam mučki i s leđa – samo da bih opstala, ja i još troje oko mene..? Svet u kome će cilj da opravda svako sredstvo i nije baš neki svet, jel’ da..?

Pre nego što smislimo neko novo bolje mesto za život, u kome niko neće mrzeti jednog Novaka i u kome se nećemo glodati kao kerovi zbog dve maske i deci alkohola, moramo da sačuvamo ovaj koji nam je sada na raspolaganju. U suprotnom, ovo će biti prva revolucija koja nije pojela svoju decu. Jer deca će se pojesti sama.

Pa, prijatno ondak.

Uživajte.

Tekst: Daniela Bakić

Photo: Piqsel