Zemlja za nas

-Hajde, Dino, dosta više tih vesti, oladi mi se supa..! – reče majka i skloni šerpu sa ringle. – Mašooo…! To i za tebe važi isto…!
– Stani, bona, ne deri se… – odmahnu otac rukom. – Vidiš da gledam vijesti.
– Ne znam zašto to gledaš, samo svađaju ovaj jadni narod. I badava ti je sad gledanje… Da si me poslušao onda kad su ti ponudili onaj posao u Beogradu… Nego ti sve znaš bolje… Ne može on bez Sarajeva… E, sad, dragi moj, sedi i čekaj da mečka zaigra i pred našim vratima…
– Branka… – prekide je otac. – Mogu l’ ja, majka mu stara, jednom na miru nešto čut’ u ovoj kući…?
– Pojedi supu pa posle slušaj šta hoćeš… Mašoooo, ručak…! I šta bi nam to falilo u Srbiji..?
– Falilo bi nam, Branka… Svašta bi nam falilo.
– Ni danas nije bilo mira na hrvatskom ratištu, reče spiker preširokih naramenica. Najžešće borbe vode se u zapadnoj Slavoniji.
– Ode sve u vražju mater. – reče otac i zapali cigaretu.
– Što sad pališ, zar nećemo jesti..? Ja ti sipala supu…Dino? Dino…? Ma, čuješ li ti mene…?
– Neka, Branka, neće supa niđe…
– Mama… mogu l’ ja na koncert večeras…?
– Pitaj tatu, brate mili, šta mene pitaš…? I sveži tu kosu, eto ti sve upada u tanjir.
– Tata, smijem li na koncert…?
– Kakav koncert…?
– EKV.
– Šta ti je to…?
– Grupa, tata.
– Znam i ja da je grupa… Kakva grupa…?
– Rokenrol, tata.
– Rokenrol.., ponovi otac. Jesu l’ to, Branka, neki tvoji beogradski jalijaši…?
– Nisu jalijaši, Dino… Tebi, vala, svi jalijaši…
– Pa i jesu… Đe pjevaju…?
– U Skenderiji, u Domu mladih…
– A šta pjevaju…?
– Par godina za nas… Krug… Zemlja za nas….
– Za koje “nas“…?
– Za sve nas, tata… Za sve naše ljude…
– I ko još ide…?
– Svi. Svi idu. Dario, Lejla, Goran…
– Koji Goran…? Onaj što mu je ćaća vojno lice…?
– E, taj…
– Ne može.
– Šta ne može…?
– Ne može na koncert.
– Što, Dino, molim te, kakve sad veze njegov otac ima…?
– Šta tebe briga kakve veze ima. Ima, eto. Ima.
– Predsedništvo Jugoslavije uputilo je pismo predsedavajućem konferencije o Jugoslaviji, lordu Karingtonu, u kojem ocenjuje da je mišljenje arbitražne komislije konferencije – neprihvatljivo. – reče spiker. U program se uključi izveštač iz Brisela.
– A mogu l’ ja ić’, tata…?
– Dino… molim te, neka ide… Vidiš da je sve krenulo naopako, nemoj sad i ti…
– Molim te, tata… Pliiiiz.
– Je l’ sigurno nisu jalijaši…? Branka, tebe pitam…?
– Nisu, Dino, svega mi, ovoga mi kr…
– De, de, vjerujem, ne moraš mi se tu…pred djetetom…
– Znači – mogu…?
– Al’ da si do deset kući..!
– Koliko ćeš…? – upita majka. – Dino…?
– Šta je…?
– Šta “šta je“…? Koliko ćeš paprika…? Vidiš da držim šerpu, ruke mi otpadoše…!
– Jednu.
– Što samo jednu…? Kome sam ja pravila ovoliki ručak…? Ja spremam, niko ne jede… na ovu skupoću, mi bacamo hranu…
– Dobro, dvije.
– A sitne su, da znaš. Mogao si bar tri…
– Branka… daj mi to ‘vamo… – reče otac i ote joj šerpu iz ruku.
– Šta radiš…?
– Šta “šta radim“…?! Ne daš mi disat’, ženska glavo..! Bil’ jednu, bil’ dvije, a što ne bi tri, pet, deset…? Evo, evo sad ću sve pojest’, ho’š onda bit’ srećna…?
– Nemoj mi vruću šerpu na sto… I nisam ja mislila ništa loše… i da znaš da nam je to i za sutra ručak… A da ti sipam malo pirea…? Smučiće ti se tako.
– Smučiće mi se i tako i netako.
– Mama, odo’ ja…
– Pazi šta radiš…! Pamet u glavu! – reče majka.
– Do deset da si se nacrtala..! – doviknu otac.
– I…jesi li se čuo s Vinkom…? – upita majka kada su ostali sami.
– Nisam. Zvao sam i s posla. Ništa. Kaže jedan što je doš’o odozdo, da je strašno. Sve su gađali, Stradun, Debeli Brijeg, Konavle, sve…
– E moj bože… onakav grad… a koliko smo puta prespavali kod Vinkove majke… Dino… neće doći do nas…? Neće se zaratiti ovde, u Sarajevu…?
– Neće, Brano. Neće. Ovo je Sarajevo.
– Zato i pitam, moj Dino… Zato i pitam.

Tekst: D. Bakic
Photo: Piqsel